Potraga za herojem

Zasto covecanstvo i dalje ocekuje resenja od velikih ljudi   Autor: Dominik Muasi, Danas, Beograd   2006-02-25

Što manje očekujemo od normalnog političara, to više tragamo za herojem. U našem globalizovanom dobu trebalo bi da događaje određuju ogromne nepersonalne snage.

Globalizovana tržišta, nesputana trgovina, militantni islam, buđenje Kine: ovo su stvari koje istoričari i stratezi obično predstavljaju kao ključne snage koje oblikuju našu sudbinu. Ali većina ljudi ne vidi stvari na taj način.
Umesto toga, većina sveta još instinktivno gleda na velike ljude kao na pokretače istorije, muškarce (i žene) koji naizgled stvaraju događaje svojom političkom vizijom, ličnom harizmom i snagom svojih moralnih stavova. Samo snagom ubeđenja i svoje ličnosti, takve osobe - veruju mnogi od nas - mogu pobediti i pružiti zračak nade već izolovanom i obezličenom univerzumu.

Ova čežnja za proviđenjem obdarenim muškarcima ili ženama u našem globalnom dobu nastaje iz najmanje tri faktora. Prvi je kompleksnost i ranjivost našeg sveta. Drugi, paradoksalno, odražava naš rastući cinizam prema politici i političarima. A treći je rezultat naše medijske kulture, toliko opsednute potrebom da se događajima da neko lice.

Suočen s problemom uvođenja pozitivnih promena u domaćem ili međunarodnom ambijentu kojima se ne može suprotstaviti moć normalnih lidera, čovek traži nekog novog Aleksandra koji će razdrešiti Gordijev čvor i premostiti sve složenosti čistom snagom volje i entuzijazma. Smatra se, na primer, da je strukturne reforme u Evropi nemoguće ostvariti ukoliko ih ne uvede neka reinkarnacija Margaret Tačer. Na Bliskom istoku svi čekaju da se među Arapima pojavi neki novi Anvar el Sadat.

Razočaranje politikom i političarima takođe je jedan od ključnih elemenata naše čežnje za bogomdanim vođama. Previše laskavo obeležavanje deset godina od smrti predsednika Fransoa Miterana u Francuskoj, na primer, iznad svega odražava rašireno razočaranje u njegovog naslednika Žaka Širaka. Indirektno kritikovanje sadašnjosti obično je ključni element u idealizovanim viđenjima prošlosti. Što manje očekujemo od normalnog političara, to više tragamo za herojem.

U svetu koji postaje globalna pozornica, uloga medija u podsticanju apetita za rođenim liderima ima suštinski značaj. Javnost zahteva brze odgovore na složene probleme čije nerešavanje ugrožava planetu. Njoj su potrebne ličnosti s kojima se može identifikovati, koje može odmah prepoznati i kojima, iznad svega, može verovati. Pojava zametaka svetskog civilnog društva povećava tražnju za univerzalnim i harizmatičnim ličnostima, koje pružaju nadu globalne odgovornosti, ali takođe nose uočljiv prizvuk populizma.

U svetu koji traga za rođenim liderima, slučaj Arijela Šarona je i simboličan i paradoksalan, pošto ovaj univerzalni čovek ostaje jedna od najkontroverznijih ličnosti poslednjih decenija. On je postao bezmalo obožavana figura u svojoj zemlji, a veliki delovi zapadnog javnog mnjenja veruju da njegov politički odlazak predstavlja potencijalno fatalni udarac bilo kakvoj nadi za napredak u regionu, mada ga i dalje mrze u velikim delovima arapskog i muslimanskog sveta.
Šaronova transformacija od zlikovca u heroja za samo nekoliko godina predstavlja izvor fascinacije za njegov narod, region i svet - utoliko više što će njegove konačne namere ostati predmet beskonačnih sporova među istoričarima sutrašnjice i političarima koji danas tvrde da su njegovi verni naslednici.

Da li su demografi zaista ubedili Šarona da bi Veliki Izrael koji je nekad izgleda bio njegov san, u stvari značio kraj jevrejske države, ili je njegova strategija povlačenja prvo Gaza u stvari značila Gaza je kraj? Za one koji podržavaju jedno ili drugo tumačenje, Šaron će zauvek sačuvati korist koju donosi sumnja.
Mogućnost poređenja Šaronovog moždanog udara - u smislu političkih posledica - s ubistvom Jichaka Rabina pokazuje da je njegova ličnost postala usko vezana s nadom i bezbednošću. Buldožer je postao očinska figura za većinu Izraelaca i poslednja karta zapadne diplomatije, za Amerikance ali, začudo, i za Evropljane. Izgledalo je da samo on predstavlja inkarnaciju kombinacije uverljive snage i vizije da za sobom povede većinu Izraelaca u procesu unilateralnog povlačenja.
U stvari, čovek se može zapitati da li je svet od Šarona načinio proviđenjem obdarenog čoveka zato što je on (svet) toliko mnogo želeo da veruje da je na Bliskom istoku ipak bilo nade iza ugla. Da li su to bili pusti snovi ili samoispunjeno proročanstvo? Nikad nećemo znati.

Ono što jeste izvesno je da je vakuum koji je ostao nakon Šaronovog odlaska iz politike utoliko upadljiviji u svetlu slika haosa koje stižu iz Gaze nakon povlačenja Izraela i kolapsa palestinske uprave pred našim očima. Neće se lako pojaviti još jedna takva bogomdana ličnost.

Svi izuzetni periodi ne stvaraju svoje Bonaparte i to je možda dobra stvar, pošto izuzetni lideri mogu dati iluziju da svi problemi imaju rešenje, što je daleko od istine. Prirodni tok istorije u najoptimističkijem smislu jeste napredak po marginama, ali brzi ritam tehnoloških promena gura nas da očekujemo podjednako brzi progres u ljudskim poslovima. Mnogi od nas veruju da takav nemogući poduhvat može ispuniti samo neki bogomdani čovek, sa svim nadama - i opasnostima - koje to sadrži.

Posaljite ovaj link preko email-a

Nazad na prethodnu stranicu