Talas koji je zaboravio da je more

Pedeset godina od smrti Isidore Sekulić   Autor: Natasa Markovic, Danas, Beograd   2008-04-11

U ovo računsko i statističko vreme, svest mora na oba oka gledati i sa svakim trenutkom se mora tačno obračunati. I ne sme se ogrtati u kraljevske dolame, i sa nekim gordim iluzijama o izabranosti naroda, ispraćati decenije i stoleća. Nacionalni genije se mora prerušiti u pažljivu i žustru obilnost, mora zagledati u bilans svojih neuspeha i tuđih uspeha, i ne sme izigravati gordog aristokratu, koji živi i druguje sa senkama, davno iščezle prošlosti...

Pre pedeset godina u Beogradu je umrla najveća dama srpske književnosti Isidora Sekulić (1877-1958), prva žena akademik u Srba (od 1939), književna ikona 20. veka i srpske kulture. Po mišljenju mnogih, jedna od najmudrijih Srpkinja, za koju su Miloš Crnjanski, Krleža, Ivo Andrić i Milan Kašanin govorili da je bila prva žena evropskih srazmera u Srbiji i na Balkanu...
Bila je dovoljno Srpkinja i dovoljno kosmopolita. Često je govorila, samo kultura spaja ljude, države i narode, sve ostalo ih razdvaja, kulturni dodiri su sreća ljudi... Ostavila je za sobom ogromnu duhovnu i književnu zaostavštinu ispisanu na 3000 stranica. Pisala je putopise, eseje, pripovetke, književne kritike, bavila se prevodilačkim radom. Govorila je nekoliko jezika, a sa deset godina učila je latinski i grčki. Njena najpoznatija literarna dela su Saputnici, Pisma iz Norveške, Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Analitički trenuci i teme Njegošu knjiga duboku odanosti, Mom narodu, Govor i jezik, kulturna smotra naroda, Sitni zapisi.

Volela je Srbiju, Beograd, Balkan. Šta je ova umna žena govorila o Balkanu, o Srbima, o vrućim temama ovih prostora, tako aktuelnim i danas, još u prošlom veku, može se pročitati u malom izboru eseja (srpsko - englesko izdanje) pod naslovom Balkan. Ovo je knjiga o talasu koji je zaboravio da je more. O nama koji sanjamo da Balkan jednoga dana bude dobro mesto Evrope. Mali smo, sami smo, siromašni smo, opljačkani smo I od ljudi od krvave istorije, I nema nikog ko će da nas povede u bajkovitu budućnost. Sposobnost da se suočimo sa tim bolnim činjenicama je naša zaloga za budućnost. Usredsređujmo se, budimo hrabri u promenama kakve god da dođu, pozvala nas je prva dama srpske književnosti, balkanofil Isidora Sekulić.

Isidora Sekulić je stalno isticala da Srbija kao mala zemlja mora po svaku cenu ući u svet, u Evropu, ali ne po cenu da izgubi svoje dostojanstvo i svoj identitet... Tema tako aktuelna i danas u vremenima tranzicije društva i tranzicije u kulturi. U mnogim tekstovima Isidora je opominjala balkanske narode na odgovornost za tlo na kome živimo, Bog nam je dao dobru klimu, prirodne lepote, a šta ljudima preostaje... Svi su ovo tlo mrzeli i pustošili, niko od te zemlje ne napravi otadžbinu, i njivu koja se neguje nje radi... Obeležila nas je, kaže Isidora, filozofija druma i hana... Balkanski svet treba podsetiti na Balkan i sjajne tradicije Balkana.

Dirljiva je i razložna upitanost Isidore Sekulić, aktuelna i danas, na bolne teme, kao što je ona - zašto naš svet brzo propada i istrebljuje se!? Mi nikada nismo imali vremena da mirno izgrađujemo svoju kulturu. Ratovi, zbegovi, lutanja, razaranja, građenja na ruševinama, to je naša istorija. Pa i onda kada smo stvarali, sve je išlo vrtoglavom brzinom, slamalo je ljude...
Ima nešto veoma teško u udesu svih ogranaka srpskog naroda, stalno počinjemo ispočetka, kao trava. Posle svakog ustanka, svakog rata, svake dinastije, ispočetka. Po jedan se uspravlja i ispravlja, jedan zalaže, jedan počinje zidati Skadar i sebe uziđuje u Skadar... U svakom početku nije ne samo građenje nego i žrtvovanje. A naš narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede, a narod mali pa mali. Mali zbog svog uskogrudog, nekulturnog nacionalizma...

U tekstu o Vidovdanskoj ideji, napisanom u Šapcu još davne 1911. godine, Isidora Sekulić će zabeležiti. - U ovo računsko i statističko vreme, svest mora na oba oka gledati i sa svakim trenutkom se mora tačno obračunati. I ne sme se ogrtati u kraljevske dolame, i sa nekim gordim iluzijama o izabranosti naroda, ispraćati decenije i stoleća. Nacionalni genije se mora prerušiti u pažljivu i žustru obilnost, mora zagledati u bilans svojih neuspeha i tuđih uspeha, i ne sme izigravati gordog aristokratu, koji živi i druguje sa senkama, davno iščezle prošlosti...

Govoreći o neophodnosti prožimanja Istoka i Zapada, koje nam je na ovim prostorima, podarilo izražen osećaj za umetnost, Isidora nas podseća na vekovnu borbu između Istoka i Zapada, za duhovnu prevlast, koja traje od krstaških ratova do danas.
Stran svet i strani političari obično nemaju nikakvo, ili imaju samo slabo znanje i iskustvo balkansko. A ako ga imaju kakvo-takvo, iz posebnih političkih razloga prikazuju Balkan uvek kao razbijen brod, i koji još i dalje ljulja bura nesloge i netrpeljivosti, i koji neminovno mora da drži neko spolja, da ne potone. Stran svet, zato, ističe uvek kao problem Balkana samo problem pojedine države balkanske, tačno one koja u danom momentu zaboravlja svoje poluostrvo. Na Balkanu pak, ili se to trpi, ili se zaboravlja da smo celina. A tu zaboravnost stran svet najbolje zna od svih balkanskih znanja. Lako zagledana u Evropu, Isidora će na više mesta napisati da Zapad nikada neće razumeti Istok, nikad neće razumeti Balkan. O neophodnosti politike prijateljstva na Balkanu govoriće velika srpska književnica šezdeset godina pre francuskog filozofa Žaka Deride, čija je knjiga objavljena kod nas pod istim naslovom. Isidora Sekulić često govori i o političarima na Balkanu, koji treba prvo da nauče da sabiraju pa da oduzimaju, da bi imali pravo... Evo i njenog gotovo proročkog zaveta iz eseja Balkan - Hoće li Balkan jedared otvoriti svoje oči uspavane, i videti svoj ogromni ekonomski, politički i kulturni kapacitet ako zamahne kao celina.

Iz biografije

Isidora Sekulić je rođena 17. februara 1877, u Mošorinu, Bačka, u građanskoj porodici. U kući Danila Sekulića, peštanskog pravnika, koji je godinu dana kasnije postao kapetan u Rumi, a zatim kapetan pa senator u Zemunu, gde je i umro 1900. godine u pedeset petoj godini života. Majke se ine seća jer je rano umrla od tuberkuloze. Pravo ime joj je bilo Sidonija, Sida, Isidora Sekulić. Imala je i dva brata koji su takođe rano umrli.

Porodica Sekulić bila je veoma ugledna tih godina u Zemunu, u Austrougarskoj monarhiji. Isidora je svirala klavir, volela je slikarstvo i muziku. Završila je učiteljsku školu u Somboru, viši pedagogijum u Pešti, doktorirala u Berlinu. Izvanredno je poznavala englesku, nemačku i skandinavsku književnost, umetnost, i kulturu. Provela je trideset pet godina u prosvetnoj službi, a onda se penzionisala jer su joj školske obaveze dosadile. Radila je kao profesorica u Pančevu, Šapcu i Beogradu.
Bila je prvi profesionalni pisac u staroj Jugoslaviji, osnivač Pen kluba, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, osnivač Kola srpskih sestara i Udruženja žena intelektualki između dva rata. Umrla je u Beogradu 5. aprila 1958. godine i sahranjena na Topčiderskom groblju.

Posaljite ovaj link preko email-a

Nazad na prethodnu stranicu